Rokenrol je možda pomalo ironična tema za Odvratajzing, budući da je oglašavanje, tj. marketing bio instrument kojim je isti taj rokenrol eutaniziran… no, paralele i kontrasti svakako nisu manje zanimljivi zbog toga.

Svaka ideja, pokret ili žanr koja doživi organski Veliki uspeh zapada pravo pod reflektore pažnje Velikog Biznisa, koji tada uključuje svoju Ozbiljnu Marketing Mašinu, ukoliko namiriše profit. To zatim uzrokuje poplavu mediokriteta privučenih uloženim novcem, odnosno posledično razvodnjavanje standarda koji su činili srž ideje, radi omasovljenja tržišta. Ovako, ukratko, gube nevinost kvalitetne, društveno angažovane, ideje i pokreti.

Mala bara, prepuna krokodila budala

Oglašavanje pak, nije umrlo, niti mu zamiranje preti – živahnije je nego ikada u stvari, ali se čini da ima ozbiljne poremećaje ličnosti. Industrija nam je postala neurotična, disharmonična i kakofona. Centar je okupiran etabliranim firmama koje se međusobno čašćavaju nagradama i razmenjuju premijum klijente kao Panini sličice; dok sa margina tržišne utakmice graje majušni pretendenti koji, krešteći u glas, vabe sebi mrvice sa centralnog stola najavljujući drugi dolazak Hrista, Šive i Meher Babe zajedno putem soušla, Big Dejta i ostalih platformi za stvaranje sadržaja.

Preozbiljno shvatamo i sebe i ulogu advertajzinga u poretku sveta. Jedini konstantno primetan efekat globalizacije je taj da su svi svima i svugde konkurencija, pa su i advertajzeri naoštrili očnjake.

U toj suludoj trci za festivalskim nagradama, smanjivanjem troškova, hvatanjem trendova, rastom i novim, novim, novim stvarima, lako se smetne sa uma osnovni cilj svakog oglašavanja: stvaranje efektnih oglasnih poruka, koje za svrhu imaju prodaju oglašavanog proizvoda ili usluge. Slično tome, rok bend ima za cilj stvaranje muzike koja je po meri i ukusu ciljane publike i navodi je na željenu reakciju.

Advertajzeri i rokeri rade u timovima koji zahtevaju uspostavljanje i poštovanje određenih uloga, umnogome zaviseći od međusbne koordinacije, razumevanja i veštine ljudi koji ih sačinjavaju. Obe se delatnosti zasnivaju na pakovanju kreativnosti i iskrenosti u formu koju je lako konzumirati.

Na kraju i svakako najtužnije, obe forme su donekle omražene i skrajnute od strane misleće populacije, zato što su prekršile nepisani zavet iskrenosti prema svojoj publici.

Eto, najzad, i poente teksta. Sad možemo na lakše teme. Hajde da pogađamo: Ko je solo gitara? Zašto planer svira bas? Koju ulogu igra klijent…?

Nomen Est Omen

Stari znalci kažu da je najbitnija stvar za jedan bend da odabere efektno ime, čak i pre nego što napiše prvu autorsku stvar. U tom svetlu i u duhu ovog teksta, dajem svoj doprinos:

• Oglasitelji (prog-metal, Niš)
• Meda i Olovke (ironični folk-alt-rock, Beograd)
• Copywrongers (grandž rivajval, Gornji Milanovac)
• VIS Klijenti (80’s electro-Azra ripoff, Novi Sad)
• Šir Kan i Lavovi (world fank, Buđanovci, dobitnik MTV Award za 2017.)

Izaberite ili dodajte po nahođenju, dok kačite slike sa svirke u imaginarni album na FB.

Bubanj: Klijent Veličanstveni

Njegova sigurna noga gazi bas pedalu i proizvodi puls, osnovni i neizmenjivi ritam bez kojeg nema rok svirke. Bilo da je to gazda firme, njegova šurnjaja, profesionalni ili tek polupismeni brend/marketing menadžer, ista odgovornost leži  na njemu u našem advertajzing bendu.

Ukoliko nije spreman za oglašavanje, to jest ukoliko je sam proizvod/usluga loša i nekvalitetna – čitav bend neće imati ritma. Ukoliko ne ume da prepusti kreativnu kontrolu i zadrži se na davanju i održanju ritma, neće mu pomoći ni Steve Vai ni John Hooker. Velika je to odgovornost. Dobri bubnjari, tj. klijenti, znaju da je tajna svega u balansu: kada treba da ostave prostora drugima, a kada da pritegnu uzde.

“Great marketing only makes a bad product fail faster.”

Klavijatura: Account Manager

Mogao bih da budem zloban i kažem da akaunt menadžer, kao i klavijaturista u rok bendu, uglavnom služi da popunjava rupe između ostalih instrumenata. Od benda do benda se ipak nađe i poneka ozbiljno školovana cura, ili tip sa Berkelija, pa zaista učini nešto posebno i donese taj žnsekua kakav može samo izuzetno sposoban akaunt.

Dobar klavijaturista će gitaru, bas i bubanj, staviti u oblandu. Takođe će, kao često najstabilniji član, glumiti mamu i tatu plačljivcima sa žičanim instrumentima. Umeće da odsvira i po koju solažu, kada treba impresionirati. Slično time, dobar AM će biti lider i umeti da izvuče maksimum iz onoga što mu pružaju i klijent i kreativni tim, te od toga napraviti smislenu celinu i upotpuniti je svojim umećem…

Da se ne lažemo, u obe profesije se uglavnom sve svodi na dobru ribu koja se pući i slaže stringove, odnosno forvarduje mejlove i trudi da se ne meša preterano u svoj posao.

Bas gitara: Account Planner

Uloga basiste je da razume čitavu priču na fundamentalnom nivou. Basista mora biti totalno sinhronizovan sa bubnjem i razumeti ga instinktivno. Kroz razradu i nadogradnju ritmičke osnove i interakciju sa energijom ostalih muzičara i publike, bas gitara slaže slojeve značenja i smisla na goli ritam. Taj smisao mora biti iznesen na način koji pogoduje daljoj obradi teme od strane drugih instrumenata, odnosno rezonovati sa publikom ubacujući je u groove.

Bubanj i bas, kada su dobro uvežbani, su sasvim dovoljni da publika počne da mrda, đuska i, uopšte, shvati o čemu je reč – ovo je krucijalna analogija. Istraživanje melodijskog prostora unutar ritma, igranje i improvizacija u okviru striktno zadatih pravila, je u suštini jako dobra slika onoga što je zadatak komunikacionog planera. On nije tu da solira već da, putem kreativnog brifa, stvori platformu sa koje će se solisti odraziti u nebo Tehnikolor boje… Naravno, ima i bas svirača kojima je Dva Dinara Druže krajnji domet stila i tehnike, ali bože moj.

Solo gitara: Creatives

Nema potrebe preterano razlagati ovu paralelu. Ukoliko se ostatak benda lepo navežbao i svi znaju da sviraju svoje deonice bez greške, solo gitara je slobodna da prži i da daje onaj bezvremeni vajb koji nas sve tako očarava u istinski dobroj gitarskoj muzici. Bez obzira na to da li na kampanji radi jedan dizajner ili čitav tim, što su bolje definisani zidovi „kutije“ u kojoj im je dozvoljena potpuna sloboda, to su veći izgledi da će njihov rad zaista duboko rezonovati sa onime što je pripremio ostatak benda. Dobro ograničen prostor je, takođe, prednost kada kreativac oseti da mora da iskoči iz zadatih pravila – najbolje kreativne stvari upravo tako i nastaju: planskim kršenjem dobro znanih pravila.

Redak je gitarista koji je toliko disciplinovan da ne ugrabi petominutni solo ukoliko mu se ukaže prilika, što važi i za braću kreativce. Većina bi radije izlagala svoje radove u galerijama, postavljala predstave ili režirala dokumentarce. Stoga ih ostatak benda mora držati pod kontrolom u izvesnom smislu, pružajući im jasno zadane parametre u kojima su slobodni da rade šta im je volja. Kao što vole da kažu zaljubljenici u moto sport:

Snaga bez kontrole ne znači ništa

A publika?

Bez nje sve ovo gore i nema neke poente, zar ne? Kada uključimo publiku tj. javnost u ovu sliku, počinjemo da uviđamo i problematiku – advertajzing, kao i rokenrol, se pravi za publiku sa ciljem da prenese poruku. Obe delatnosti imaju iskrenost i privlačenje pažnje u svojoj srži. Sličnosti se tu ne završavaju.

Publika se deli na „masu“ i obožavaoce, bez obzira da li je u pitanju popularni bend ili brend. Masa sluša svašta i uglavnom i nema bog zna kako visok kriterijum: ukus im kroje globalno najveći oglašivači, „Od Silvane do Nirvane“, što kažu. Na b(r)endu je da se odluči ko mu je publika – ekipa sa splavova, iz Savamale, Festa, ili već neka četvrta.

Pravi obožavaoci, ljudi koje u marketingu zovemo brend ambasadorima i sličnim terminima, često naizust znaju o svojim omiljenim b(r)endovima više nego sami članovi istih. Tu su rokeri u velikoj prednosti nad oglašivačima, zbog toga što nemaju problem sa udaranjem na emocije. Naprotiv, to im je hleb nasušni i rade to instinktivno.

Naravno da se biznis razlikuje od svirke za kućni savet, utoliko što mora da pravi pare i što se jako retko dogodi da neko zaista gaji duboke emocije prema određenom proizvodu ili usluzi. Planiranje, segmentacija i pravilno, ne preširoko, ciljanje publike je osnova toga da nam poruke budu duboko rezonantne upravo onim ljudima koji su najspremniji da nam poveruju. Ovo je večna istina komunikacije, bez obzira o kom polju i kakvoj primeni se radi.

Poenta priče

Oglašivači moraju, pre svega, razumeti svoj doseg u smislu toga šta konkretno reklamiraju i ko im je potencijalna publika. Uveliko se mogu ugledati na muzičare i naučiti iz njihovog iskustva. Coca-Cola, kao najočitiji primer, sebi može da priušti da reklamira generičku Radost i da dopusti da joj je ciljno tržište svaki vašljivi hommo sapiens na kugli zemaljskoj. 99% drugih organizacija to niti može, niti treba da radi. Slično je i sa rok grupom Metallica, koja dođe u neki tamo Beograd i napuni najveći stadion bivše države, kao od šale. Mogla bi i triput za redom.

U muzici smo odavno prepoznali vrednost i korisnost pripadanja nišama. Dobar primer je pravac poznat kao metal, koji ima stotine varijanti, sa opskurnim (ili ne) bendovima koji, svaki u svom domenu, imaju verne pratioce i iskrene obožavaoce. Ne, velika većina njih ne mogu meriti svoje prihode sa bendovima koji su u mejnstrimu – ali to nije ništa čudno niti loše, to je prosto realnost. Što je najvažnije i možda najveći kontrast u odnosu na nezajažljivi svet biznisa, i muzičari i publika su tim odnosom u biti zadovoljni. Zato što je iskren.

Niko nikada neće pobediti Koka-Kolu, osim eventualno nje same… što vas ne sprečava da budete bilo koji od milion drugih proizvoda koji se direktno ili indirektno takmiče za deo kolača, ali u nišama u kojima ste relevantni. McDonald’s i kompanija su Taylor Swift-ovi poslovnog sveta. Devojka je bila prva na top iTunes listi sa 8 sekundi statičkog elektriciteta, pobogu. Neki klinci to kupuju – protiv takve mašinerije se ne može direktno. Poenta je da se i ne mora.